Dejan Dragojević i Marko Đedović su odlučili da stvari koje su zadrugari skupili po obaveštenju Velikog šefa da na taj način pokušaju da vrate pravo na korišćenje perionice. Njih dvojica su u jedan veliki crni džak ubacivali redom stvari, a onda su naišli na — pismo koje je Đedović sa dramaturgijom u glasu pročtao:
Ovo je tuđa kosa od Viki, a ovo za Mateju pjesma.. E vremeplov mi daj da vratim vrijeme u nazad u decembar naš, kidam se još znam. Poraz je moj što nikada više u kalup ne stajem i zbog toga manje vredim. Umrla sam barem puta pet dok ti nisi umeo da me štediš. Čim potisni i taj žar. Da li bi i kada bi rekla da te još uvek volim značilo išta ili ne želiš sebe po meni da krojiš. Svaki dodir, svaki uzdah, svaki deo tvog inča mi fali, možda griješili smo jako, a možda bili samo mali… – čitao je Đedović